Na našim prostorima žive ljudi koji se od “običnih” jedinki razlikuju po tomo što žive sa druge strane staklene zavese u nekom svom paralelnom svetu, između istina i laži, između realnog i irealnog, između ovoga i onoga sveta. Poznati su u mnogim zemljama a ljudi različitih civilizacija ih se plaše, poštuju, cene ili vole. O njima se ispredaju priče koje već ulaze i u legende.

Nekada mogu da vas naljute tako da pobesnite, umeju da zamagle svest i realno prosuđivanje, da vas dovedu do ludila, da vam pomute razum, da vas pošteno iznerviraju i čak da vam isisaju krv. I samo da znate, to nisu vampiri, mada mogu neverovatno da vam iscede i zadnji atom energije – gospođe i gosdpodo, to su nadaleko poznati – šalterski službenici.

Kao i dosta zanimanja i oni su ostaci narodne vlasti. I kao što većina ljudi zna iz iskustva, sve može da se menja osim naravno naroda. Sve! Države mogu da se menjaju, što mi vrlo dobro znamo, i veoma smo dobri u tome, državna uređenja, godišnja doba, klima u autu, klima u krevetu, na severu i jugu. Mogu da izumru svi beli medvedi, svi pingvini. Dakle, sve može da se promeni – osim njih. “Oni” su nesalomivi, nepobedivi i neuhvatljivi, pravi super-heroji. Prvo su postojali “oni” pa su se pojavile amebe i zatim sve ostalo. Dakle, “oni” su neophodniji od vazduha, što ukazuje na činjenicu da su nastali i pre vazduha kome su, evidentno, “oni” izdali uverenje i dozvolu u tri primerka overenog kod notara da može da se raširi po planeti. I zbog toga je vazduhu trebalo milione godina pre nego što mu je uspelo da dostigne ovaj današnji nivo. Vazduh se bunio, svađao, tukao se po glavi, grizao nokte i ništa mu nije pomagalao osim neverovatne upornosti, tako da mu je na kraju ipak uspelo. Doduše CO2 (carbon dioksid) ga sustiže, možda zato što ima veze na visokim položajima, ali to je već druga priča. Dakle, vazduhu je nekako uspelo, iako ne svuda. I dan danas ima ograničenost kretanja na visokim planinama pošto je ta pozicija manje-više rezarvizasna za Bogove i polubogove.

Uglavnom, ljudi koji ostanu “samo” bez vazduha “samo” ne mogu da žive, a ljudi bez šalterskih službenika ne mogu a-p-s-o-l-u-t-n-o ništa. Znači šalterski službenici su Bogovi i batine na našim prostorima. Ma i više od toga. Bog je jedan, pa sa njim i nekako možemo da se dogovorimo. Ovih drugih ima daleko više i sa njima se mnogo teže izlazi na kraj. “Oni” sede u svojim belim zgradama iza staklenih zidova, bolje zaštićeni čak i od pape. Papa u svom papa-mobilu ide među ljude i obraća im se na nebrojano jezika a “ovi” se ne pomeraju i obično govore samo neki njihov jezik ili nijedan jezik, pošto ih dosta puta i nema. “Na pauzi sam” – piše. Pogledaš radno vreme, i to izgleda otprilike ovako: Pon., sre., pet. od 10-12. Pauza od 11-12. Svaki prvi i treći petak u mesecu ne rade a svaki drugi ponedeljak rade skraćeno!

Pauza je valjda vreme kada se “oni” posvećuju svojim mislima i kada se valjda povezuju sa Bogom i dobijaju informacije kada i šta treba da rade. Zato je među njima pauza svetinja. Osim toga, kao i svi narodni službenici i “oni” su čvrsto zagledani u svetlu budućnost gde obično i vas šalju da uživate u njoj, koristeći čarobne reči: Dođite sutra, mi smo već tamo.

“Oni” valjda spadaju među one bele kragne odnosno bele košulje (postoje i plave /radnici/, zelene /vojnici/… itd), mada dosta ljudi za njih kaže da su namazani svim bojama. Orvel se prevario kada je rekao da će 1984 postojati četiri kaste. Postoje samo dve. “Oni” i “mi”. Samo što je linija između nas i njih zabrisana i nejasna. U silnoj želji da ostaneš naš možeš vrlo lako da postaneš njihov, potpuno nesvesan da si otišao na njihovu stranu tako da još uvek misliš da se boriš za nas. Svi osvajači su umirali i umiraće sa mišlju da se bore za nas, ali mi nikada nismo sto procentno sigurni ko smo mi i da li kojim slučajem nismo i mi postali “oni”.

– Samo trenutak, da pogledam.

Rekla je ona (ili on, sasvim svejedno) dok sam nervozno čekao u zmijskom redu. Ako niste znali ti redovi imaju razne oblike. Imaju recimo oblik male domaće zmije, zatim velike strane zmije poput pitona, zatim postoje piramidalni oblici, takozvani faraonski redovi. Osim toga postoje i redovi u obliku razbijene vojske ili osinjeg gnezda kao i bezoblični redovi. Bilo kako bilo, na kraju svakog reda vas čeka faraon koji neki put lakira nokte ili ima važan razgovor sa svojom babom oko toga šta kupiti na pijaci, ili mora da žuri da se kafa ne ohladi ili jednostavno nema struje. Faraon je čudno biće tako da se neki put dešava da i on nestane odnosno da ga nema, kao što nema ni objašnjenja kada će da se vrati među nas ljude. Valjda ga u tim trenucima spremaju za posmrtni život i pakuju mu sve i svašta pa čak i struju!? I tako, dok čekaš da se faraon vrati iz njegovih svetih odaja gde valjda gleda “tvoj slučaj”, imaš mnogo vremena za razmišljanje.

– Gospodine, fali vam potvrda o ovome, obrazac o onome, dokument za to, kao i prevod ovoga.

– Ali gospođo, kada sam vas zvao telefonom, niste mi rekli za sve te stvari.

– Ne znam sa kime ste vi pričali, ali ovde sve lepo piše.

Odgovorila je polu-osorno dok je pokazivala na papir koji se nalazio uredno zalepljen na staklu koje nas je delilo i koji je iz moje perspektive izgledao kao kruna na njenoj glavi.

– Oprostite, šta sada da radim? Znate, čekao sam četiri sata.

– Gospodine, i ja ovde sedim već deset godina. Kada donesete sve papire, možemo da razgovaramo. –Sledeći! – Prodera se.

– Ali molim vas – Ona je gledala u stranu i nastavila da se dere.

– Sledeći!

– Ajde pomeri se – počeli su da se deru oni iza mene, tako da sam bio prinuđen da priznam poraz.

Najduže sam čekao dan i po. I to zato što smo se “mi” samoorganizovali inače bih čekao i duže. Neko je došao u naš red i rekao kako je čuo kako je negde u drugoj zgradi na drugom kraju grada, manji red. Utrčali smo munjevito u aute kao da idemo na trku i jurnuli. Uleteli smo skoro svi zajedno u onu drugu zgradu koja je, za divno čudo, bila prazna. Kao u mauzoleju. Mir i tišina. Bili smo radosni, razdragani i opčinjeni. Dok smo se približavali faraonskom tronu začuo se “božji glas”.

– Ako se ne utišate, izbaciću vas sve napolje!

Ponovo je zavladala tišina kao u mauzoleju. Pognutih glava smo gledali u svoje papire uplašeni da možda nešto ne nedostaje (iako smo sa ostalima u redu sto puta proverili šta nam sve treba). Svako je najednom bio zaokupljen svojim mislima o svom Bogu, partiji, svecu, i molio se da bude sve u redu u njegovom redu.

U redu, mislim u redovima živi nekoliko vrsta jedinki, odnosno, nekoliko vrsta “nas” koji ćemo uvek biti “mi” i “onih” koji postaju ili će postati “oni”. Delimo se na “čekatore”, “gnjavatore”, “ignorante” i “folirante”. Ja sam se uvek nalazio u grupi negde između “čekatora” i “gnjavatora”. “Čekator” uvek samo čeka a “gnjavator” čeka i zapitkuje. “Ignoranti” kao nešto gledaju a onda uđu u red ispred tebe i ako ih pitate šta to rade oni odgovaraju veoma brzo kao da im nije jasno šta to hoćete od njih – “molim”. Dok foliranti u toj situaciji odgovoraju: Brzo ću ja, izvinite molim vas, samo nešto da pitam (kao da mi ostali čekamo nešto drugo), znate ostavio sam dete u autu koje plače a baba mi je teško bolesna od srca a dedu mi steže reuma pa moram brzo lek da mu odnesem. Čak mi je i pas juče umro! Samo ću da pitam, da ne čekam ovoliki red. Znate neću dugo.

Pa, obično se i nisu zadržavali dugo, ako poredimo to sa večnošću, otprilike “samo” petnaest minuta. Veoma često sam “ja” koji nisam tako brz kao “oni”, posle takvih sve završavao u osam i po. Tada, da mi je neko dao mač bi jednom takvom isekao sve ekstremitete i nabio mu, veoma miroljubivo u usta, a i još nešto bi mu nabio u negde, ali o tome neću sada.

Uglavnom u redovima ljudi imaju namrgođene face, nešto mumlaju, guraju se, viču “molim”, prave se blesavi, dezorjentisani, dosadno im je, ljuti su, besni, žalosni, sve dok ne dođu ispred čarobnog prozora, tkz. šalterske rupe. E onda postanu nekako nasmejani, vedri, veseli i malo blentavi.

– Gospodine, vama je isteklo to i ono pre sedam dana.

– Jel??? – neverovatno začuđeno gleda u šalter naš drug folirant.

U takvim primerima dobijamo tri reakcije: 1) Tužnu, 2) blesavo-blentavu ili 3) ljutu. Tužna je kada sa drhtućom bradom napustiš red. Blentava kada kažeš: sedam dana gore-dole, u čemu je problem? I ljuta, kada počneš da mašeš sa rukama i svih sedam dana njoj ili njemu nabiješ u jedan specifičan organ koji ima samo majka od šalterskog službenika, i uzmeš sve papire zalupivši vrata za sobom.

Bilo kako bilo, “ti” nikada ne možeš da pobediš. Bog neki put i progleda kroz prste, ali oni ne. Oni su napravili sve zakone, pa i Božje. I dok je Bog tamo negde daleko na nebu i sedi na nekom mekom oblaku, oni tvrdo sede u svojim stolicama koje ni Bog ne može da pomeri a ne tamo neki “mi”.

Ali da ne mislite slučajno kako su svi redovi uvek negativna nus (posledična) pojava homosapiensa. Ne. Ne. Ne. Tu mogu i lepe stvari da vam se dese. Tu možete da upoznate nekoga, da čujete neku šalu ili vic, da se sakrijete od kiše. Dobro, dobro nema baš mnogo lepih stvari, ali ipak ima. Evo, čak sam čuo da su se dvoje našli i uzeli, što znači da se njihovo čekanje krunisalo svetim brakom.

Razmislite, ako možda neko još nema svog sudbinskog saputnika, u tom slučaju može u redu da okuša sreću. Nikada se ne zna u kom redu čeka sreća. Pardon, u kom delu našeg života nas čeka sreća. U redu, dok čekamo da se rodimu ili da završimo školu, da se zaposlimo, da se oženimo ili udamo, da se penzionišemo, da dobijemo decu, da dobijemo glavni zgoditak ili izvučemo glavu sa ratišta, dok čekamo da se najlepša devojka u gradu zaljubi u nas, dok čekamo da ustanemo iz kreveta…

Dakle, ko se nije probudio, može bez problema to sada da učini. Život je napravio to već odavno a sada čeka nas da shvatimo da smo jedinstveni. Čeka, da zavolimo sve, sami sebe, pa i te redove.

Neka žive red i rad.

Tekst: Branko Baćović
Crtež: Danijel Trstenjak 

________________________________________________________________
Branko Baćović
Pisac (proza, poezija), dizajner, fotograf, glumac, muzičar.
4 višejezične pesničke zbirke / 18 samostalnih i 3 kolektivne izložbe. Dobitnik više nagrada i priznanja iz oblasti grafičkog dizajna i književnosti. Više na: Transformation Blog i Transformation Art. Crtež: Danijel Trstenjak

O vremenu u kojem živimo i našim društvenim zbivanjima govore članci o novosagrađenom parohijskom i kulturnom domu Srpske pravoslavne crkvene opštine (SPCO) Ljubljana; o velikom uspehu srpskih folklornih grupa iz Slovenije na smotri folklora u Beogradu; o glumici Miladi Kalezić, dobitnici Borštnikovog prstena za 2011. godinu za životno delo na polju pozorišne umetnosti; o dvadeset godina rada Društva srpska zajednica u Ljubljani, a objavljujemo i intervju sa ocem Milanom Dudukovićem, sveštenikom u Celju i vrlo aktualan članak dr Saše Kneževića »Narastanje protekcionizma – kuda ide svetska ekonomija«.

Setili smo se i zaboravljenog književnika Jože Bekša kao i jubileja 80-godišnjice otkrivanja spomenika kralju Petru I pred ljubljanskim Magistratom (rad Lojzeta Dolinara). Naša saradnica Mirjana Jerotić objavila je putopis o poseti Solunu.

Štampali smo i dva dosad neobjavljena istorijska dokumenta: pismo književnika Simona Gregorčiča tadašnjem ljubljanskom podžupanu Vasi Petričiću (oko 1885. godine) i spisak članova SPCO Ljubljana iz 1926. godine (sa četrdesetak biografskih napomena) koji je priredio Nikola Milovančev. Od ostalih članaka spomenimo dva skoro zaboravljena, sa etnografskom tematikom, koji su ponovo objavljeni u ovom dvobroju Bes(j)ede: članak o pravoslavnom pogrebu u Marindolu 1880. godine (prvobitno objavljen u časopisu »Kmetijske in rokodelske novice«) i prvi deo etnografsko – antropološke studije dr Nike Županića »Žumberčani i Marindolci« objavljene u Beogradu 1912. godine.

Nadamo se da će u novoj »Bes(j)edi svaki čitalac naći nešto za sebe i da će nešto novo saznati. Ostajemo otvoreni za vaše predloge u pogledu koncepta časopisa kao i za nove saradnike.

Svi koji su zaintersovani mogu slati članke, pesme, priče… koje će biti objavljeni na novouspostavljenom sajtu http://srpskazajednica.wordpress.com. Najbolje priloge ćemo štampati u časopisu БЕСЄДА. Sve o uslovima objave možete naći na novom sajtu/blogu društva u rubrici “Pridružite nam se”.

________________________________________________________________
Dvobroj Beseda 17-18 nije dostupan u elektronskoj formi. Ukoliko želite štampanu verziju časopisa možete se obratiti na adresu srbska.zajednica@gmail.com

Uredništvo

__________________________________________________________________

Darko Radanović
Još kao mali je fotografisao i razvijao slike sa ocem. Danas kao fotograf i vlasnik studia za fotogarfiju i oblikovanje kao i digitalne štamparije Printlab teži vrhunskom kvalitetu kroz objektiv i na papiru. http://www.printlab.si  http://www.tattoowall.si
http://www.raddanovic.com/blog

uživači in sanjači, kritiki in multipraktiki,

vabljeni na februarsko Dvojino po južnjaško z Miomiro Šegina in Nedo Galijaš, ki bosta tokrat govorili o romantiki, ljubezni in življenjskih preobratih, prekucih in doskokih.

Zoran Mosić bo z glasbo pisano na Nedine pesmi dal svoj prispevek atmosferi večera.
V petek, 17.02.2012  ob 19.30 v Trubarjevi hiši literature!

*

________________________________________________________________

Miomira Šegina
dramatičarka i pisac, fotografinja i modratorka.
Organizator konkursa Dišem i pišem / Diham in pišem.
Više na www.miomira.si.

2.
Teci, teci Sano vodo
Gledaj diko kud ja odoh
Odoh gore do Krajine
Gdjeno žarko sunce grije
Odoh gore do planine
Gdje se izvor Sana pije
Odoh gore do Grmeča
Među moje Grmečlije!

________________________________________________________________
Vaso Predojević
doktor političkih nauka. Rođen 1939. Piše prozu i poeziju. Objavio je jednu pesničku zbirku i pet knjiga proze.  Više godina je bio sekretar Srpskog klulturnog kluba u Ljubljani i urednik Sveski, koje je izdavao SKK. Nastupa na književnim večerima u republici Sloveniji. 

__________________________________________________________
Đorđo Radović
Rođen 1957 u Brataču kod Nevesinja u Republici Srpskoj. Do sada je izdao dve pesničke zbirke: »Sjenko moja«, 1987. i »Nešto lično«, 2009. Objavljivao je u više časopisa i zbirki poezije u BiH i Sloveniji. Osim pjesama piše skečeve, aforizme, komedije i monokomedije. 

________________________________________________________________
Razglednice sakupio: Miomir Kalezić
Razglednice skenirao: Dragan Krpan

Gledam desno –
Nema je nigde.

A juče je tu bila.

Zasigurno znam
Da je bila.

Video sam je
Kako bosonoga trči po livadi;
Video sam je
Kako hrabro gazi hladnu reku;
Video sam je
Kako se penje na zrelu trešnju;
Video sam je
Kako bezbrižno peva
I mašta, mašta, mašta…

… O, kakva radost!

Pa gde je sad?
Zar se naljutila
I neće da mi prašta –
Moja mladost?

__________________________________________________________

Marinko Jagodić Maki
Rođen 1959. godine u Sanskom Mostu. Od 1974. živi u Ljubljani. Radio na železnici kao mašinovođa, od 2009. je u penziji. Piše od 1992., poeziju i prozu. Dela su mu objavljivana u časopisima Mostovi i Beseda. Kolektivne zbirke poezije: Sa druge strane sveta, Slavuji iz našeg luga, Paralele, Pesem.si, Garavi sokak. Samostalne pesničke zbirke: Put pod noge (2009.), Miris brazde (2009., nagrada „Slovo Podgrmeča“), Muzino šaputanje (2011.)

Sedim u hotelu-hacijendi negde u srcu Balkana. Vrućina je nesnosna. Košulja mi se lepi za leđa. Pijem vino i osećam se kao balkanski Hemingvej (Hemingway)…

*
To je onaj „majstor“ iz Zemlje kauboja koji je mnogo voleo jednu karipsku državu, Zemlju debelih cigara, svoga dedu i more, tako da se tamo i preselio.Lupkam u ovu modernu pisaću mašinu, koju neki zovu prenosni računar ili laptop i gledam u bazen koji se puni „plavom“ vodom. Ispred mene miriše meso i lepinja od ručka, koga nismo uspeli da pojedemo, ne zato što je ručak bio slab, nego što je, po balkanskim običajima, bio preobiman. Kao ni Hemingvej u Zemlji debelih cigara, tako ni ja u sobi nemam rashladne uređaje ali imam devojku koja se već toliko puta preoblači, dok se sprema za večeru, da mi pravi preko-potrebnu promaju. Ali ništa ne pomaže. Skidam košulju i pantalone i gledam da mi graške znoja ne slete na tastaturu. Potpuni ugođaj. Pravi tropski dan. Iza bazena teče reka od koje očekujem da mi donese ideje za pisanje. Na obližnjem travnjaku deda zviždi dok se šeta golih preplanulih leđa. Otvaram novu flašu (ovoga puta piva, pošto sam vino već popio) i čekam jesen.

Slučajni putnik-namernik može na početku i da ne primeti da je došao na Balkan. Pogotovo ako dođe uveče, pa je mrak. Jedva se primećuje i auto-put, pošto je dobro sakriven iza rupa, ali zato posetioc može veoma lako da primeti nafrakane(1) devojke koje u kratkim suknjama sa lakoćom sede na bankinama ili se njišu pored puta. Pomislih, kako su lepršave, prozračne i „lake“.

I tu, slučajni putnik ili namerni gost oseti ono zbog čega naši ljudi (a i neki stranci) vole da se vraćaju na ovo parče zemljine kugle. Ne znam na šta ste vi pomislili, dok ste zamišljali kako u ritmu novca  zanosno lepršaju i mame vas požudnim pogledima, ali ja sam mislio na gostoprimstvo. Devojke se smeškaju i gledaju pravo u oči – jednom rečju vole da ste tu pored njih. Kao što to vole i prodavačice pljeskavica dok vas promatraju i odlučno pomeraju glavu gore-dole i pitaju: I!?… što, kada se prevede sa balkanskog jezika, znači: Da li biste bili ljubazni da mi kažete koji od priloga želite da vam stavimo u pljeskavicu?

To je ono što natera čoveka da primeti Balkan, kao i dejstvo da mora da se bori za svoj sto dok drugim krajem oka gleda da mu tri auta ne zaparkiraju njegov. Kao iskusni desperados morate da pratite akciju oko sebe i da pamtite lica vozača, inače nećete moći da odete dok se roštilj ne ugasi. A kada radi 24h na dan, to može da bude vrlo ozbiljan problem.

***
Pa nemoj tu da mi sedaš – gunđao sam i odmahivao rukom sa namrgođenom facom i terao zbunjene potencijalne jedače pljeskavica, koji su zaboravili da ako hoće da se pridruže ljudima za stolom ne bi bilo loše i da pitaju da li je slobodno a ne samo da sednu kao muve na govno, pardon na mom izrazu. Bar ovde na Balkanu je to nekada bio red (ne da sedaš na govna, nego da pitaš). Sada su od silnog reda ostali redovi, a otkako smo, svi odreda, slobodni i demokratski, oslobodili smo se i te poslednje stege, u ovom slučaju bontona (Bon Ton = Lepi ton… ili pravila lepog ponašanja).

Balkan ponekad može ostati neprimećen i zbog dimne zavese. Kada ujutru za vreme doručka probaš da nađeš svoj sto, treba ti GPS kao i specijalna oprema za izbegavanje objekata na putu odnosno izbačenih nogu alfa-mužjaka(2) kojima valjda isti obeležavaju teritoriju. Ne zapišavaju svaki sto posebno, ali zato piju špricere i štite svoju teritoriju dimom i prodornim pogledima, pošto nikada ne znaju kada a ni odakle će neprijatelj da naiđe.

Zbog svoje neizvesne istorije u kojoj je svako ko nije imao šta pametno da radi probao da ih osvoji – Balkanci uvek moraju da budu spremni i informisani. Zato svi drže svoje mobilne telefone pored noža i viljuški i poluzatvorenih očiju (od kojih je oko u koje ulazi dim malo zatvorenije), lagano nagnute glave (valjda da im dim ne ide u oba oka), gledaju SMS poruke sa takvom ozbiljnošću i pažnjom da misliš da su u najmanju ruku dobili izveštaj sa berze a ne poruku od komšije u kojima ih on obaveštava gde trzaju šarani. Jedni gledaju povremeno preko mobilnih telefona… drugi lupkaju kutijama od cigareta o sto a treći ključevima od automobila što potseća na ritual teranja zlih duhova veoma poznat na Crnom kontinentu. Sve to povremeno prekidaju zalogajima hrane sa severnjačkog stola(3) punog kojekakvih dobrota. Sto je valjda dobio takav naziv zato što je neko iz ovih krajeva video kako tamo na severu ljudi stave sve na sto a ti možeš da uzimaš koliko hoćeš i to nekažnjeno, tako da neki ovdašnji likovi i dan danas to iskorišćavaju da napune džepove svime sem mleka – jednostavno da se nađe, do sledećeg obroka.

Pošten narod ti Severnjaci – drže hranu potpuno nezaštićenu. Ali ovo nije tamo neka Severna država, ovde se jelo štiti dimnim zavesama. Red slanine, red jaja na oko, red feta sira, red kobasica, pet vrsta salama… sve kalorično kao da se gost priprema za olimpijadu. Pa i jeste, olimpijada, u disciplini – kako ostati smiren dok ti se ljudi ubacuju u red i ispred auta, kako ne gubiti živce kada oko vas sve tandrče, zuji i lupa, kada je maksimalna temperatura „samo“ 37 stepeni C, kada su prodali zadnji auto sa žmigavcima 1975 godine, kada su pešački prelazi svuda gde su i pešaci, kako da vam se ne digne pritisak kada vam se ispred nosa šepure utegnuti ženski atributi kojima ne trebaju zapadnjački pušapovi, tkz. sisodizači. Ne, one ti dižu pritisak bez ikakvih specijalnih holivudskih efkata.
Ovo poslednje ne važi samo u silikon-veliju (Silicon Valley), delu Beograda sa najviše silikonskih grudi i ostalih dodataka. U tom kvartu, prepunom klubova i kafića, ima najviše plastičnih operacija po glavi stanovnika na Balkanu. Jedini ozbiljan konkurent je Los Anđeles u Zemlji kauboja (Los Angeles). Ovde sise nisu sise već UFO-i odnosno NLO-i (Neverovatno Loptasti Objekti).

Dakle, kada se pripremite za olimpijadu, odnosno kada doručkujete, sednete u auto i krenete, već na prvom semaforu ili postajete Balkanac ili je bolje da se vratite odakle ste došli. Ako želite da izgledate kao Balkanac nabacite mrk pogled, oštar start, ugasite farove (da vas valjda neprijatelj ne vidi), ne koristite žmigavce (da zavarate istog tog neprijatelja), uklonite sigurnosni pojas (pa niste valjda tamo neki softić, pederčić, pič…), prisetite se svih polnih organa i mesta gde bi oni mogli da se nađu, uključite sve senzore u glavi i instikte za samoodržanje, izbacite lakat kroz prozor (iako je napolju 37C, a vi imate klimu) da bi ste pokazali svoje mišiće, zlatan sat, prsten i narukvicu kao i istetoviranog orla, tigra ili napupelu plavušu.

***
Znači malo po malo, kako sam polako otvarao oči, posle prve jutarnje kafice(4) ispred mene se ukazivao „The Balkan“ sa svim svojim lepotama i manama, prepun gegajućih subjekata iza čijih senki se mogu sakriti najmanje tri brigade oslobodilaca. Ovde svi hodaju kao da su oslobodili sve od svih i svega, a najviše sebe od sebe samih. Pravi zen-majstori, oslobođeni svih misli, gledaju levo-desno iza tamnih naočara, držeći u jednoj ruci cigarete a u drugoj mobilni ili dva (u šorcu koji ima tri plave štrafte na nogavicama vrlo brzo ponestane mesta). Gaze (hodaju) ponosno u svojim belim čarapama i patikama, kao na vojnoj paradi. Da, ovo počinje da liči na Balkan, gde ljudi ne okreću samo glavu kada žele nešto da pogledaju, nego celo telo, onako monumentalno, dok „pucaju“ svojim dubokim glasovima, gde ženama pucaju grudnjaci a suknje se završavaju pre nego što su i počele, gde svi obavljaju važne telefonske razgovore, koji očigledno nisu tajni, pošto se čuju i tri ulice dalje.

Da, ovo je Balkan, mislio sam dok sam gledao gomilu koja je plesala u ritmu sirena od automobila. Ovde su žene „gole“ i lepe antički kipovi a „vruće“ kao gejziri. I da ne pomislite da su žene samo takve. I muškarci „nisu loši“. Dobro, možda nisu lepi kao te antičke statue ali su zato tvrdi poput njih i eruptivni kao gejziri. Ovde je trotoar pun rupa od ženskih potpetica koje obično nastaju u ovo letnje vreme kada ja sunce žestoko a asfalt mek kao duša.
Ta vrućina, pomešana sa visokom vlažnošću, pravi neku nadrealističnu atmosferu. Nije kao u Zemlji kauboja, gde vrućinu odganjaju (teraju) sa posebnim indijanskim ritualom zvanim erkondišn (aircondition). Ne, ovde ti mozak nabubri od te vrućine kao i od raznih dimenzija gledanja na svet ali i sveta na tebe i onda jedini ritual koji ti ostane su domaće autothone psovke. Ovde je sve predimenzionirano. Od visokih štikli do visokog mišljenja o samima sebi pa sve do ogromnih gužvi sazdanih od ljudi i automobila koje ne pokreće benzin nego vreli temperament.
Ovde su komarci veliki kao rode (kao u bajkama i pozorišnim predstavama) a dosadni kao trgovački putnici. Naravno, da ne zaboravim i roštilji mogu biti veliki, iz prostog razloga što je i vo velika životinja. Pljeskavica je ušla u Ginisovu knjigu rekorda zato što je najveća na svetu, velika poput letećeg tanjira, koji ne leti po nebu nego po vašim ustima i u njima brzo nestaje poput brodova u bermudskom trouglu. Ovde na određenim koncertima ima više posetilaca nego na Vudstoku (Woodstock), a rodbinski aparat je toliko predimenzioniran da za svaku babu, dedu, tetku i brata… odnosno skoro svako do drugog kolena ima ime sa očeve i majčine strane. Ovde si jak kao vo i glup kao konj. Ovde, ako ne gori, niko ne žuri.

Da, ovo je Balkan. Na granici istoka i zapada. Na granici ovoga i onoga sveta, racionalnog i emotivnog, mogućeg i nemogućeg, gluposti i pameti, bezobrazluka i ludila, prostakluka i dobrote. On je lonac u kome se kuva najraznolikija supa ljudi, arhitekture, istorije, prirode, gradova, mesta, kuhinja, jezika, religija na svetu (mislim da samo autothoni indijanci i eskimi fale). Kada je probaš, mogu ti se desiti dve stvari: da ti se svidi bogastvo ukusa ili da te zaboli stomak. I u jednom i u drugom slučaju će biti intezivno. Balkan je mesto koje ne trpi kompromise, ili jesi ili nisi. Ili ti se svidi ili bi da pobegneš glavom bez obzira.

***
Sedim u hotelu-hacijendi sa jednom zvezdicom koji je malo bolji od hotela bez zvezdica ali, ali bez obzira na to, previše košta za ono što nudi i gledam zvezde. Tipične Balkance baš briga šta drugi o njima misle, oni imaju svoje mišljenje o sebi i svetu koje je tvrđe od najtvrđeg oraha. Koliko je to mišljenje realno ostaje svakom putniku namerniku da odluči sam. Ali, šta je realnost? Šta je istina? Šta je život? Ovde su na tankom ledu većina filozofskih pitanja. Jedina stvar na koju možeš sa sigurnošću da računaš su – zvezde na nebu, osim tada kada ih od smoga ne vidiš.
Slušam kako se puni bazen i čekam da dođe voda u kupatilu. Za sada bezuspešno. Verovatno ću morati da sačekam jutro… Beskompromisno!

Dobrodošli na Balkan.

PS. Probudila nas je tišina brusilice za metal. Voda je došla ali je došao i kvazi-majstor u prljavim cipelama da popravi otpalo kazanče u WC-u… (ako vas interesuje šta je dalje bilo moraćete da se setite svih psovki koje ste do tada naučili u životu). Dobrodošli na Balkan!

———
(1) Nafrakati – prekriti lice debelim slojem šminke
(2) Alfa-mužjak – u životinjskom svetu (po Vukajliji(A) mužjak predvodnik, vođa čopora. Muškarac koji se nameće u društvu kao veliki šmeker(B) i ljubavnik.
(A) Vukajlija – rečnik slenga(C) www.vukajlija.rs
(B)  Šmeker (po Vukajliji) – onaj sa kojim svaka devojka razgovara kao da ga voli.
(C) Sleng odnosno žargon (po Vukajliji) –
jezik ulice, jezik koji menja značenje nekim rečima ili ima drugačiji naziv za
neku reč.
Sleng – secret language (tajni jezik). Tako su se sporazumevali dokeri i sitni
trgovci u Londonu u 19 i početkom 20 veka.
(3) Severni sto – samoposlužni sto uobičajen u Zemlji Vikinga.
(4) Ispijanje kafe (po Vukajliji) – omiljena aktivnost na Balkanu. Neki je doživljavaju kao sport, neki kao hobi, ali jedno je sigurno – ko jednom proba, ne ume da stane. Pisac ovih redova je ne pije ali je u tekstu tu aktivnost upotrebio zbog dramaturgije.

________________________________________________________________
Branko Baćović
Pisac (proza, poezija), dizajner, fotograf, glumac, muzičar.
4 višejezične pesničke zbirke / 18 samostalnih i 3 kolektivne izložbe. Dobitnik više nagrada i priznanja iz oblasti grafičkog dizajna i književnosti. Više na: Transformation Blog i Transformation Art. Crtež: Danijel Trstenjak

*